Doša ja, ovo kad smo zadnji sekund odrali Goricu u hodnik uzet izjave i opet ji, fala Bogu nisan objavio. Napišen samo kad, sićate se, uleti Riki da zašto ga mrzimo il tako štogod. Ovo standardno je za mene – pričan ti priču da ti volovi riču… Dočin san banio, vidin debeli kuca na vrata. Ja otvorio, šta ću!? Stipan s cigaron, ne triba ni govorit. To ne odobrajen, mada san najeklatantniji primjer teškog ovisnika o običnin cigarama, a nema mi mane ni šta se tiče trubasti’. Ako ne pušin u crkvi onda ne moran ni na drugin mistima koja nisu predviđena za tak’o ponašanje. Štef je, međutin, puno više vrimena prove u konferenciji, a oni tamo pušu po cile dane, gledaju porniće i kolko san ja skužio – čine sotonističke obrede. Pitajte Čiču Babića, on je tamo blzu pa sigur’o zna. Svakako, uvalja se prika u tunel, a tamo doministar propagande sa Suzanon. Oni njen manijak manita okolo, da šta će njemu ko ovo-ono, da će pribit sve žive, puca mu qrac ko je čiji brat, a kamo li ćaća. Da znate da se Cvit Boko lipo opotio svrćuć ga. “Ne moreš s cigaron unutra” – obrecnu se doministar, a svi se grohotom nasmijaše, skinuše gaće i poljubiše se. Zezan se. Nije se niko smija, niti je ikome palo na pamet skalavat gaće, a kamo li ugasit duvan. Stipan ga pogleda, ono po svoju, s visoka i nastavi dumačit. Napravio čovik šušaru oko sebe. Ko mu šta more!? Dvistasedan žive vage, a priko triestipet godina u klubu i uzanj, pa se vi stavite. Nisan ja ovoga čelnika pita kako mu je od svi stvari na svitu koje more napravit za Alkara došlo na pamet regulirat kvalitetu zraka na hodniku. Da je mene osobno neko čak zadužio za to reka bi mu da neću jer mi je ispo’ časti. Tražio bi, brate, neki zahtjevniji i izazovniji zadatak. Ne zamiran ja nikome ništa. Ima svak svoje kriterije. Zasmetalo me nešto skroz drugo, pa san kod njega provjerio jesan li ja sanja il je samo dvadesetak dana prije toga predsjednik upozorio mene i njega na ton iston mistu da utrnemo cigare, samo šta moja nije ni bila upaljena. Volin je, tako, valjat po prstima, po zubima… trudin se kalat. “Ne razumin te ka ni obično, a ne slažen se ni s onin dilon koji razumin, tako da te neću pitat da ponoviš” – velevažno mi odvrati nadzorni organ, a ja se ujide za jezik. Nisan se iznenadio činjenicon da me on ne kuži. Malo bi toga i ja razumio da mi on udre o limenoj glazbi, di je život ostavio. Isto je tako kad on čita il sluša, a ja drvin o košarkaškin finesama. Bilo kako bilo, odlučio san stvari ostavit točno tu di jesu i to iz dva razloga. Prvo i prvo, Suzana je taman trepćala u mene s onin okicama. Je da jon je čov’k taman izvodio veće ludosti od par ‘drugarski savjeta’ koji su po mome meritali nadzornika, al on je on, a ja san ja. Ko zna šta jon je trubač već otprije natrubio i šta su jon ovi, neću ji nazivat imenima – dobronamjerno pojasnili. Kak’e to ima veze, računate, neću valjda treneru otimat ženu!? Naravski da neman take planove. Jeste ga vidili kak’i je!? Ima i lipši načina za umrit, al nije rečeno da Suzi nema štogod sestre, rodice… Neće bit da je nak’a sama na se! Drugi je razlog, ovo dok san u snazi, ipak puno važniji jer nečija rodica jošuvik svaki put plati. Radi se o činjenici da je doministrov mali, po mome mišljenju momak, ono… samo tak’i! Uvik se srdačno pozdravimo i često šaljemo piće jedan drugome kad se, uprkos generacijskon jazu nađemo po noći na iston mistu. On se ima godinu i nešto sitno ostavio košarke, mada smo svi vidili da ima kvalitetu za dans sutra harat A1 ligon. Na basketu je jedan od moji’ najdraži’ suigrača, ali i protivnika iako ga teže čuvan nego neke druge basketare njegove, znači de luxe klase. Ne leži mi i gotovo, al jedino na terenu. Okolo smo jedan kroz jedan. Ne mogu mu sad iznapadat ćaću prid sto ljudi niti ga izmagarčit u ovon tekstu. Malko ipak moran prigovorit. S’vatit će prikica. Valjda oće! Osnovni problem je u tome šta Alkar svu lovu dobija od Grada, tako da je predsjednik kluba uvik čovik od gradonačelnikovog povjerenja, a ostatak Uprave i Nadzornog odbora uglavnon statira u kukuruzu. Možda bi ji tribalo birat po lipoti, jer i ‘nako qrca ne privride. Ima jedan dio Uprave koji se ne minja s prominama politički’ garnitura, al oni bi komodno mogli bit i izdvojena stručna komisija jer znanje imaju, al nemaju mehanizme djelovanja. Ajmo samo na tren zamislit da skinu predsjednika il ospore neku njegovu odluku i onda dođu gradonačelniku po lovu. Hrkljuš! Drugi dio Upravnog odbora čine spomenuti manekeni koji, usput, počesto imaju sina il nekoga na pragu seniorske momčadi. Tu, ja ne znan triba li objašnjavat, ne brojimo Kembiće. Oni spadaju u onu prvu skupinu, a u klubu su bili prije nego san se ja rodio i ostat će u njemu nakon šta umren… ako hitno ne prominen navike. Neki od ovi’ drugi’ u upravnin tijelima ostaju i nakon šta jin potomci propa’nu. Meni se čak čini da to graniči sa Stockholmskin sindromon, al neman škole za iznosit tak’e zaključke. Ostat ćemo na tome da košarkaškog znanja gotovo uopće nemaju isto ka ni svoji’ para, a sponzorsku lovu ne znaju privuć. Znači, ‘vako van to otprilike iđe: Znaš li ziđat, znaš li šalovat? Ne, jel’? Pleteš li na igle, il baren na kukicu? Ništa? O.K. pajdo! Uzmi onda metlu pa potegni ovo zericu, ako ti se dade… i pazi, majke ti, da ne bi kogod zapalio cigaru. To bi bilo ravno katastrofi!